Izidor Papo je roden 31. decembra 1913. godine u Ljubuškom u porodici sefardskih jevreja, čiji su preci došli u 17. veku, nakon što su bili prognani iz Španije. Gimnaziju je završio u Mostaru 1932. godine sa odličnim uspehom. Upisao se na Medicinski fakultet u Zagrebu koji je završio na vreme s prosečnom ocenom 10. Nakon što je odslužio vojsku i završio staž otišao je kod ministra Budisavljevića i potražio zaposlenje. Postavljen je za lekara na hirurško-ginekološkom odeljenju u Sarajevu. Ministar Budisavljević je napisao pismo ministru dvora g. Antiću izvinjavajući se “što nisam mogao postaviti lekara koga ste Vi u ime kneza preporučili (misli se na kneza Pavla Karadordevića – primedba C. R. ) jer je drugi kandidat imao mnogo bolje kvalifikacije”.
Na početku rata odlazi u Mostar, radi na hirurškom odeljenju a zatim odlazi u Mostarski partizanski odred. Bio je u hirurškoj ekipi Vrhovnog štaba jedinica NOB-a. Hirurg od 28 godina je ponekad morao da zbrinjava ranjenike i po 3 dana bez prekida. Na Sutjesci je izbegao smrt, dve nedelje lutao i preživljavao “škopeći krmke po selima”.
U ratu je doživeo tešku tragediju. Ustaše su mu zverski ubili preko 50 članova porodice uključujući sestru i brata. Godine 1944. poslat je u saveznički centar u Italiju. Tu je upoznao Rodney Smith-a (docnije Lord Smith of Marlow) koji će ga 1969. godine predložiti za člana Kraljevskog hirurškog koledža koji broji 50 članova (novi se bira samo kad neko od ovih umre). To članstvo mu je bilo najdraže. Iz Italije se vraća u Jugoslaviju i postaje upravnik Bolničkog centra u Novom Sadu. Na Sremskom frontu je rukovodio pokretnim hirurškim ustanovama.
Godine 1946. je poslat u SSSR na usavršavanje kod Judina, Bakunjeva i Višnjevskog. Tamo je položio i specijalistički ispit iz hirurgije 1947. godine, a 1948. godine vraća se u zemlju i postaje načelnik II hirurškog odeljenja Glavne vojne bolnice koja je docnije prerasla u Vojnomedicinsku akademiju. Kako je kod Judina naučio njegovu tehniku rekonstrukcije jednjaka počinje da je primenjuje ali i usavršava, pa se ta operacija u hirurškim tehnikama naziva “operacijom po Judinu i Papu”. Do tada ove bolesnike kod nas niko nije operisao, a kako ih je bilo mnogo, Papo je ubrzo operisao preko 350 ovih bolesnika, po čemu je stekao i medunarodno priznanje. Ubrzo je postavljen za šefa Katedre hirurgije i glavnog hirurga JNA.
Zatim odlazi u SAD na usavršavanje u kardiohirurgiji koje se tih godina radala zahvaljujući usavršavanju ekstrakorporalne cirkulacije. Bio je na klinikama u Filadelfiji, Mayo klinici, Mt Sinay Hospital i drugim. Vraća se u zemlju i počinje da radi operacije na srcu i već 12. novembra 1965. godine ugraduje prvu veštačku valvulu bolesnici koja je još uvek živa. Počinjao bi da operiše u 6 sati ujutro i do 14 sati znao bi da uradi po nekoliko operacija na otvorenom srcu. Uradio je blizu 4000 operacija na otvorenom srcu. Takav tempo je izdržavao ne samo zahvaljujući prirodnom zdravlju već i urednom životu. Kaže se da je na spavanje uvek odlazio u 10 sati. U dane kada za operaciju nije bilo srčanih bolesnika znao je da operiše hernije, kalkulozne žučne kese, ulkuse... Govorio je da “hirurg mora stalno da operiše da bi očuvao spretnost i hiruršku tehniku”.
Papo je izabran u zvanje docenta 1950. godine, vanrednog profesora 1953. godine a u zvanje redovnog profesora 1956. godine. Napredovao je i u vojnoj karijeri. Godine 1975. unapreden je u čin general-pukovika sanitetske službe JNA.
Za predsednika Hirurške sekcije izabran je krajem 1963. godine i na toj dužnosti je ostao do 22. januara 1966. godine. U tom periodu rad sekcije je bio intenzivan. Pozivao je i ugledne hirurge iz inostranstva da drže predavanja na sastancima Sekcije.
Bio je član udruženja hirurga Jugoslavije kao i brojnih medunarodnih društava: Austrijskog društva traumatologa, Medunarodnog društva za hidatidologiju, Naučnog saveta Medunarodnog hirurškog društva, Američkog kardiološkog koledža, Nemačkog hirurškog društva, počasni član Pariskog društva hirurga, Američkog lekarskog društva, CICD-a, hirurškog društva Los Andelesa, član francuske Akademije hirurgije, Peruanske Akademije medicinskih nauka, Kraljevskog koledža hirurgije Engleske i Irske, grudnohiruškog društva Bolivije i dr.
Nosilac je brojnih uglednih odlikovanja i nagrada: Oktobarske nagrade grada Beograda, Sedmojulske nagrade, nagrade “22 Decembar”, nagrade AVNOJ-a, nagrade Višnjevskog (Moskva) i dr. Nosilac je partizanske spomenice 1941. godine, Ordena Jugoslovenske zvezde sa lentom, Jugoslovenske zastave sa lentom, Ordena Jugoslovenske armije s zlatnim vencem, Ordena partizanske zvezde prvog reda, Ordena za hrabrost, “Viteza britanske imperije” i dr.
Za dopisnog člana SANU izabran je 21. decembra 1961. godine, a za redovnog 7. marta 1968. god.
Bio je neumoran radnik, voleo je rad, red i disciplinu, bio je strog ali pravedan starešina, prijatan sagovornik, ubedljiv učitelj, mrzio je nerad, neznanje i javašluk. Trudio se da uvek bude najbolji. Bio je poligota, govorio je 7 jezika. Nije se bavio sportom. Voleo je da šeta, da sluša klasičnu muziku, slikarstvo, ptice, pčele i filateliju.
Bio je neumoran kad se borio za život bolesnika. Govorio je da mu je najveća zahvalnost bila kada bi mu na odlasku bolesnik rekao “Ðenerale, Bog ti dao zdravlje”.
Profesor Papo je objavio 217 radova in extenso, od toga 13 u inostranim časopisima. Redaktor je udžbenika Ratna hirurgija. Citiran je 285 puta.
Profesor Papo je preko 30 godina bio načelnik hirurške klinike VMA. Penzionisan je 1982. godine. Umro je 14. oktobra 1996. godine u 83. godini života i sahranjen je na Jevrejskom groblju u Beogradu.
