Vojislav Stojanović je rodjen 1906. godine u Nišu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Na Medicinski fakutet u Beogradu upisao se 1924. godine a diplomirao 1929. godine. Stupio je u vojnu službu i počeo specijalizaciju iz hirurgije. Po završenoj specijalizaciju postavljen je za šefa hirurškog odeljenja stalne Kosovske vojne bolnice. Godine 1938. podneo je ostavku i primio dužnost šefa Hirurškog odeljenja Banovinske bolnice u Prokuplju. Od 1941. godine učestvovao je u NOB-u kao hirurg, a 1944. godine postavljen je za hirurga glavnog štaba NOV i POJ za Srbiju. Na Sremskom frontu rukovodio je celom hirurškom službom. Godine 1945. postavljen je za glavnog hirurga Glavne vojne bolnice i glavnog hirurga JNA. Demobilisan je 1949. godine u činu sanitetskog pukovnika. Uskoro je postavljen za upravnika II hirurške klinike i na toj dužnosti je ostao do 1977. godine kad je penzionisan ali je ostao u svojstvu naučnog savetnika.
Marta 1955. godine izabran je za redovnog profesora hirurgije Medicinskog fakultata u Beogradu, a 1956. godine za šefa Katedre hirurgije.
Profesor Stojanović je bio aktivan član SLD-a. Predsednik Hiruške sekcije je bio od 10. I 1959. godine do kraja 1963. god. , kad je za predsednika izabran Izidor Papo. Profesor Stojanović je bio jedan od najaktivnijih članova i predsednika Hirurške sekcije SLD-a.
On je osnovao “Naučno društvo Srbije” i bio njegov dugogodišnji predsednik. Bio je i predsednik Saveza udruženja univerzitetskih nastavnika i drugih naučnih radnika Jugoslavije. On je bio i predsednik Medjunarodnog društva univerzitetskih profesora i docenata (IAUPL), jedan je od osnivača i predsednik Evropskog društva za kardiovaskularnu hirurgiju. Bio je član Medjunarodnog hirurškog društva, član ili počasni član brojnih društava i drugih medicinskih i hirurških organizacija, Francuske, Italije, Istočne Nemačke (DDR), Čehoslovačke, SSSR-a. Bio je član redakcionog odbora više medjunarodnih časopisa, član Fransuske Akademije hirurgije i Nacionalne Medicinske Akademije Francuske.
Nosilac je partizanske spomenice 1941, francuskog ordena Legije časti, dobitnik Oktobarske nagrade Beograda 1962. godine, Sedmojulske nagrade 1969, nagrade AVNOJ-a 1976. godine. Nosilac je medalje Univerziteta u Strasburu, medalje Akademije nauka SSSR-a imena Višnjevskog u Moskvi, medalje Humboltovog univerziteta, medalje Univerziteta u Glazgovu, medalje Instituta Akademije medicinskih nauka za hirurgiju srca i krvnih sudova i Naučnog društva hirurga SSSR-a, medalje ”Purkinija” čehoslovačkog udruženja hirurga i dr.
Profesor Stojanović je održao mnogobrojna predavanja po podružnicama SLD-a, na hirurškoj i u drugim sekcijama, naučnim i intersekcijskim sastancima, simpozijumima i kongresima. Učestvovao je na brojnim medjunarodnim simpozijumima i kongresima, gde je bivao referent po pozivu ili kao glavni referent u Kopenhagenu, Rimu, Amsterdamu, Strazburu, Parizu, Njujorku, Londonu, Moskvi, Berlinu i drugim gradovima. Izvodio je demonstracione operacije u Italiji i Francuskoj. U svojstvu viziting profesora boravio je u Francuskoj, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Libiji, SAD i SSSR-u. Bio je pozvan od UNESKO-a radi pomoći u rešavanju problema univerzitetske nastave. Bio je član Komisije eksperata koja je imala zadatak da pripremi konferenciju Ministara prosvete u Beču (1967. ) i učesnik konferencije po pitanju standardizacije diploma u Moskvi 1968. god.
Profesor Stojanović je bio pionir kardijalne i vaskularne hirurgije u nas. On je prvi primenio lokalnu hipotermiju u hirurgiji otvorenog srca koja je kasnije postala širom prihvaćena metoda, konstruisao je valvulotom za zatvorenu komisurotomiju kod mitralnih stenoza (“žičani valvulotom po Stojanoviću”). Mnogo je polagao na eksperimentalnu hirurgiju gde je razradjivao svoje zamisli pre nego bi ih primenio na bolesnicima. Tečno je govorio nemački, francuski, ruski i engleski jezik.
Objavio je preko 480 radova od čega 180 u inostranstvu. Napisao je knjige Ratna hirurgija, koja je izdata u više izdanja, Praktikum iz hirurgije (sa dr A. Baljozovićem), Kriterijumi za ocenu radne sposobnosti (koautor), Hirurgija endokrinih žlezda; Kardiohirurgija urodjenih srčanih mana i velikih krvnih sudova. Dobri poznavaoci naše medicinske nauke smatraju da je neizabiranje profesora Stojanovića jedna od najvećih grešaka i nepravdi Srpske akademije nauka i umetnosti.
Profesor Stojanović je bio strog ali pravedan rukovodilac. Ljudi koji ga nisu dobro upoznali mogli su pomisliti da je prestrog. Mi koji smo imali privilegiju da mu budemo saradnici znali smo da se iza takve maske krije jedno, u osnovi dobro i prijateljsko srce. On je znao koliko vredi svaki od njegovih saradnika i za šta ima sposobnosti tako da je od svakog mogao da izvuče maksimum. Ali, on nije bio šef koji je iskorišćavao svoje saradnike. Svakome je bio priznat njegov doprinos. Retki su radovi u kojima je bio jedini autor.
Profesor Stojanović je bio veliki domaćin. Nije dozvoljavao nikakve nepotrebne rashode. O klinici je vodio brigu kao o svojoj kući. Kad je bio u Beogradu nije se moglo desiti da uveče ne napravi vizitu u intenzivnoj i poluintenzivnim negama a ako bi ga dežurni lekar pozvao i na odeljenju. Čak i najmladji lekar ga je smeo zvati telefonom u konsultaciju u bilo koje doba noći. Nikad se za to nije ljutio i najčešće bi i došao da vidi bolesnika. Ako bi popodne i uveče imao kakvu obavezu, vizitu bi pravio u ponoć pa i kasnije. Nikad se nije desilo da pred ponoć na dan Nove godine ne dodje i Novu godinu ne dočeka sa dežurnim lekarom i sestrama intenzivne nege.
U rad klinike uveo je mnoge novine i metode. On je formirao kliniku s zaokruženom i kvalitetnom službom koja je obezbedivala bolesniku sve što je u to vreme bilo moguće. Bio je neprevazidjen kliničar, naročito kad su u pitanju bili neoperisani ili bolesnici koje su drugi hirurzi operisali. Kod svojih bolesnika znao je da bude pristrastan.
Voleo je društvo. Nikad ne bi propustio slavlje, pa makar i najmladjeg saradnika. Znao je da reaguje na krajnje neočekivan i neobičan način. U vezi s tim ima više desetina anegdota koje se ceo život pamte i koje njegovi saradnici svakodnevno prepričavaju.
Prilikom svake svečanosti ili proslave rekao bi po nekoliko rečenica. Tada bi veoma često pominjao “reinkarnaciju” u smislu da svako od nas preuzima makar deo njegovog modela mišljenja i ponašanja. Mnogi su to negirali, ali mi koji smo znali njega i njegove saradnike znamo da je to tačno. Jednom rečju, profesor Stojanović je bio veliki hirurg, profesor i rukovodilac ali na svoj način i neponovljiva ličnost.
Profesor Stojanović je umro januara 18. I 1991. godine u Beogradu i sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu.
