Osnivanje Hirurške sekcije SLD - a
- od ideje (1907.) do realizacije (1950.) -

Srpsko lekarsko društvo osnovano je 1872. god. Prvi predsednik Društva bio je dr Acim Medovic, potpredsednik dr Jovan Mašin, a sekretar dr Vladan Djordjevic. Sastanci su održavani uglavnom u Beogradu, na njemu su prisustvovali najcešce lekari iz Beograda.

O svim pripremnim sastancima do osnivanja, o samom osnivackom sastanku kao i o svim narednim sastancima vodeni su zapisnici koji su štampani u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo. Kad se danas citaju ti zapisnici, bez obzira da li se radi o strucnim, staleškim, zakonskim ili bilo kakvim drugim pitanjima, citalac ostaje zadivljen pedantnošcu i ozbiljnošcu sa kojom su se clanovi SLD-a odnosili prema radu u Društvu.

Sastanci SLD-a su najcešce imali “demonstracioni” karakter. Usmeno su referisani zanimljivi slucajevi iz prakse. Cesto su na sastanke dovodeni bolesnici koji su bili prikazivani da bi ih i drugi mogli pregledati i dati svoje mišljenje. Vodile su se diskusije, vršili pregledi bolesnika, pregledani preparati odstranjeni tokom operacija, pregledani histološki preparati koje su pripremali sami hirurzi, diskutovani su zakonski predlozi iz oblasti sanitetskog zakonodavstva i druga pitanja od opšteg lekarskog interesa.

Teme o kojima su razgovarali bile su razlicite. Kako su hirurzi sa sve vecim uspehom poceli raditi sve veci broj operacija i broj prikaza iz hirurgije bivao je sve veci. Naravno, u to vreme hirurzi su radili ograniceni broj operacija, sami davali anesteziju a nacinom anestezije redovno su pocinjali svoje izveštaje i prikaze. Prikazi su u principu bili usmeni a nakon njih i njima izazvane diskusije, odlucivalo se koji prikaz ili izveštaj treba pripremiti u vidu clanka i štampati u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo.

Izveštaji o radu bolnica redovno su štampani, obicno ilustrovani s brojnim, vrlo preciznim i razudenim tabelama cijoj se izradi ocigledno pridavala velika pažnja.

Ti izveštaji su na neki nacin bili izveštaji sanitetskog odeljenja koje se nalazilo u okviru Ministarstva unutrašnjih dela. Sanitetski zakoni su do detalja razradivani u SLD-u, narocito od vremena kad je dr Vladan Djordevic postao pomocnik ministra unutrašnjih dela za sanitetska pitanja. Zadivljujuce je s kakvom strucnošcu su razradivani sanitetski zakoni. Pre iznošenja u Narodnu skupštinu, konacnu verziju zakona pravila je komisija SLD-a. Ministar unutrašnjih dela bi osnovao komisiju koju bi u stvari odredilo SLD i pridodao bi joj samo pravnika radi pravnih formulacija i sekretara (pisara). Zakonske formulacije su najcešce davali clanovi SLD-a. U to vreme Kneževina odnosno Kraljevina Srbija je imala jedno od najbolje uredenih sanitetskih zakonodavstava. Za to je najviše bio zaslužan dr Vladan Djordjevic.

Srpski hirurzi su uzimali aktivno ucešce na sastancima SLD. Razvoj hirurgije krajem 19. veka snažno je zapljusnuo i srpske hirurge ali oni uvek nisu bili u mogucnosti da prate dostignuca hirurgije u Evropi. Glavni razlozi za to su bili relativno nerazvijena mreža bolnica, mali broj hirurga i hirurških odeljenja, nedostatak opreme, i drugo. Jedan znacajan problem snažno je uticao na razvoj hirurgije u Srbiji pocev od 1889. godine. Naime, shodno praksi vecine evropskih država regrutne komisije su mladice s hernijama oglašavale nesposobnim za vojnu službu. Buduci mala, okružena neprijateljski nastrojenim zemljama i narodima a sama s ambicijom da se teritorijalno proširi na tradicionalne srpske teritorije, Srbiji je bio potreban svaki regrut, kojih inace i nije bilo dovoljno. Tada je odluceno da se svi regruti s hernijama pozovu u vojsku, operišu i nakon što im rana zaraste puste kuci na period od 6 meseci kada su pozivani da, kao zdrave osobe, dosluže svoju vojnu obavezu. Najveci broj operacija izvoden je u vojnim bolnicama u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Zajecaru i Valjevu. Iz izveštaja se vidi da su najpopularnije operativne metode bile operacija po Bassiniju i Kocheru. Krajem 1907. godine bilo je preko 4642 operisanih regruta. Broj operacija kila u civilnim bolnicama bio je neuporedivo manji.

Prvi Kongres srpskih lekara i prirodnjaka

Razvojem medicine i prirodnih nauka na kraju 19. veka i pocetku 20. veka u Srbiji se ukazala potreba da se održi Prvi kongres srpskih lekara i prirodnjaka. On je održan “pod najvišom zaštitom njegovog velicanstva Kralja Petra I, 5-7. septembra 1904. godine. Prvi javni predlog da se takav kongres održi potekao je od pancevackog lekara Ljubomira Nenadovica 1889. godine. Predlog je, u vidu pismenog dopisa Srpskom lekarskom društvu obnovio dr Jovan Jovanovic, beogradski lekar 1904. godine. On kaže: ”Nalazim da bi Srpsko lekarsko društvo da se koristi tom prilikom (misli se na, od državnih organa prihvacenu inicijativu, da se u spomen stogodišnjice oslobodenja Srbije 1904. godine priredi zemaljska izložba u Beogradu – primedba C.R.) i u delo da privede više puta isticanu želju za zbližavanje sviju srpskih lekara, jer je izlišno napominjati, da bi se priredjivaci kongresa lekara iz celoga srpstva baš u takvoj prilici ne samo i medu lekarima dokumentirala svesrpska zajednica i time poslužilo nacionalnim ciljevima, nego da bi se posle takvog pocetka omogucilo i periodicno priredivanje lekarskih kongresa, na kojima bi po mom mišljenju trebalo narocito pretresati opšte strucne teme i iznositi staleška pitanja”.

Na ovom kongresu bilo je veoma malo hirurških tema. Dr Vojislav Subotic, glavni hirurg Opšte državne bolnice u Beogradu je podneo referat “Prilog patologiji apendicitisa”, prof dr Hlava Jaroslav iz Praga “O karcinomech peritonea”, dr M. Cackovic iz Zagreba “O hirurškim operacijama kod diabeta”, dr Edo Šlajmer iz Ljubljane: “K pitanju prognoze i anestezije kod radikalne operacije slobodne ingvinalne hernije”. Na Kongresu je dr Vladan Djordjevic održao predavanje pod nazivom: ”Laboremus! Pozdrav prvom kongresu srpskih lekara i prirodnjaka (prvih 100 godina u razvitku lekarske struke u Srbiji) koje je ranije skoro integralno citirano. Kongres je na neki nacin držan u slavu dr Josifa Pancica “odlicnog lekara i najslavnijeg prirodnjaka nove Srbije”. Kongresu je prisustvovalo ukupno 483 ucesnika, ne samo iz Srbije i srpskih krajeva Austrougarske monarhije vec i iz Slovenije, Hrvatske, Ceške, Makedonije, Crne Gore, Rusije ali i dva iz Engleske: profesor i hirurg Beri Džems i Beri Dikinson Maj, gda prof. Beria. Sledeceg dana 8. septembra izvršeno je krunisanje kralja Petra Prvog. Ucesnici kongresa su bili primljeni od strane njegovog Kraljevskog Velicanstva, što ukazuje na znacaj koji su vlada i kruna pridavali sastanku i razvoju medicine i prirodnih nauka. Zbornik sa kongresa štampan je u državnoj štampariji o državnoj trošku.

Osecajuci da dotadašnji nacin rada SLD-a nije dovoljan, dr Vojislav Subotic na sednici SLD-a 28. januara 1906. godine predložio je da “Upravni Odbor Srpskog lekarskog društva valjano poradi na pitanju o organizaciji predavanja, na kojima bi se, u redovnim sednicama, raspravljale teme od specijalnog medicinskog znacaja, i to tako, da se utvrdi izvestan stalan program, a da se odrede referenti unapred, za celu godinu, i da se o tim temama javi clanovima na pozivima za sednice, kako bi se znalo šta je na dnevnom redu”.

Nalazi da dosadašnje javljanje: “Zapisnik – prikazi bolesnika i pretplata” nije dovoljno, i ne privlaci clanove u sednice, jer se ne zna o cemu ce biti rec, šta ce se prikazivati, i ko ce govoriti.

On kaže da je on “predao vec znatan materijal iz hirurgije za Arhiv, da ne potcenjuje korist popularisanja medicine, ali to samo po sebi nije dovoljno za Srpsko lekarsko društvo, koje treba da se trudi da se njegovi clanovi usavršavaju u svim granama medicine. Treba da se radi na tome da se stavlja na dnevni red o cemu ce se referisati. Sem toga treba izraditi za citavu godinu dana unapred izvestan program, o cemu ce se govoriti iz celokupne medicine. Ovakvi ,dnevni redovi’ kakvi se danas stavljaju na pozivima slabi su za nas”.

Dr V. Subbotic nalazi da su kako demonstracije tako i njihove eventualne diskusije slucajnosti i da se na demonstriranim licima cesto ništa ne vidi. Mogu biti a mogu i ne biti. One nikada ne mogu biti to što su informativna predavanja u obliku strucnih referata.

S toga treba usvojiti program, po kome bi se, na redovnim sednicama obaveštavali kako stoje danas razna pitanja u nauci. Predlozi dr Subotica tada nisu bili prihvaceni.

Zanimljivo je kako se SLD i tada suocavalo sa nedostatkom novca, što se vidi iz zapisnika s jednog sastanka 1906. godine kad se postavilo pitanje slanja “narocitog izaslanika” SLD-a na kongres u Lisabonu. Dr Jovan Danic, predsednik SLD-a nalazi da je “za ovaj put potrebno vrlo mnogo novaca, preko 2000 dinara, i da SLD ne može uciniti taj izdatak, nego misli da ako neko od clanova bude hteo ici o svome trošku, bude predstavnik SLD-a, pošto ce i za njega biti bolje da bude tamo u ime SLD-a, jer se izaslanicima, predstavnicima društava obraca veca pažnja nego obicnim clanovima, a to mnogo znaci u takvim prilikama. Razume se da bi se dotican clan imao zadovoljiti samo ovom titulom izaslanika, bez prava kakve naknade u novcu od strane SLD-a”. Pošto je Predsednik pitao, da li SLD prima da ovako bude “Društvo jednoglasno rešava da usvaja ovaj predlog”.

Prvi sastanak srpskih hirurga. Prva inicijativa za formiranje hirurškog “Udruženja”

I pored skromne ekonomske snage kraljevine Srbije razvoj hirurgije na pocetku 20. veka se nastavio, tako da su se stvorili uslovi da srpski hirurzi održe svoj poseban sastanak i rasprave niz hirurških tema. Taj “Prvi sastanak srpskih hirurga” održan je 22.-23. decembra 1907. godine u Beogradu na inicijativu dr Vojislava Subotica, vodeceg srpskog hirurga tog vremena uz ucešce 65, kako se kaže g.g. doktora. Medu njima su bili i dr Miroslav Cackovic iz Zagreba i dr Milivoje Kostic, sekundarni lekar Sarajevske zemaljske bolnice koji ce “licno zastupati g. dr. Prajndlsbergera iz Sarajeva koji nije mogao doci”.

U svom govoru na otvaranju I sastanka srpskih hirurga 1907. god. dr Subotic je rekao i ovo: ”Ko god je pratio razvitak hirurgije u Srbiji za poslednjih nekoliko decenija, mora reci da ima pozitivnog napretka: ima sve više radenika, sve jacih snaga, sve boljeg uspeha; narod pak stekao je poverenja prema hirurgiji i obraca se rado za pomoc toj veštini, od koje se pre strašio. I sve bi to još bilo bolje, kada bi se, gospodo, mi, srpski hirurzi, bolje medu sobom poznavali. Ali mi do sada nismo imali mnogo prilike, da to ucinimo; mi nismo bili u položaju da svoje misli i iskustva po našoj struci kriticki izmenjamo i njima se medusobno koristimo. Zadatak ovog našeg današnjeg sastanka bio bi medu ostalima i taj, da u nama pobudi želju, da to u buduce bude drugacije”. On dalje kaže i ovo: “A mi srpski hirurzi, trebali bi da se potrudimo, da zajednickim radom proucimo po neko pitanje iz naše struke, narocito s obzirom na osobine koje su eventualno posledica uticaja prilika ovog našeg zemljišta”. Iako je ocigledno o tome razmišljao, dr Subbotic je smatrao da je još rano da se formira hirurško društvo pa kaže: “Ja, gospodo, mislim da smo još odviše slabi, da nas je još premalo, da bi trebali sada vec osnivati hirurško društvo s cvrstom organizacijom i preciznim pravilima. Držim da ce biti bolje ako, za sada, obrazujemo samo udruženje koje bi se u slobodnim sastancima, prema potrebi, 1–2 put godišnje sastojalo. Mesto i vreme sastanka, teme i referate kao i predsedavajuce i sekretare, koji bi se imali brinuti o materijalnoj organizaciji sastanka, mogli bi uvek unapred izabrati. Pitanje o publikaciji radova na sastanku moglo bi se regulisati ili u sporazumu sa uredništvom ,Arhiva’, ili pomocu sanitetske uprave, ili najzad i našim sopstvenim sredstvima. Mislim, gospodo, da cete biti sporazumni sa ovim, što sam Vam imao cast saopštiti”. Usledilo je jednoglasno “Jesmo”.

Sastanak je održan na Hirurškom odeljenju Opšte državne bolnice. Na sastanku su održane 4 sednice, tri radne i jedna administrativna.

Na prvoj su referisane ove teme:

(1) Dr L. Koen (Beograd): “Današnje stanovište pri lecenju hipertrofije prostate”. (2) Dr N. Krstic (Beograd): “O sadašnjem stanju rentgenoskopskog pregledanja stomaka s narocitim obzirom na dijagnostiku stomacnih tumora”. (3) Dr M. Cackovic (Zagreb): “O izravnoj masaži srca kod sinkope od hloroforma”. (4) Dr Mihailo Petrovic (Niš): “O rezultatima izvršenih herniotomija ingvinalne hernije za poslednjih 9 godina u Moravskoj vojnoj bolnici, s narocitim obzirom na metode Basinijevu i Koherovu III”. (5) Dr Petar Nikolic (Beograd): “Izveštaj o 4642 ingvinalne hernije, koje su operisane po vojnim bolnicama od 1889 do 1905. godine” Izveštaj se odnosi na svih pet hirurških odeljenja, koja su podignuta u pet divizijskih mesta: Beogradu (1889), Nišu (1897), Kragujevcu, (1897), Zajecaru (1900) i Valjevu (1900). Operatori su bili u Beogradu san. Puk dr Roman Sondermajer, u Kragujevcu san.ppuk. dr Lazar Gencic, u Zajecaru san. ppuk. Dr Cedomir Djurdevic, u Nišu sanit. Major dr Mihailo Petrovic i u Valjevu sanit. major dr Jordan Stajic. U izveštaju se navodi mortalitet od 0,42%. (6). Dr M.S. Popovic (Beograd): “Lokalna anestezija maksilarnih grana trigeminusa”. (7). Dr N.H. Nikolic (Beograd) prikazao je “jednog bolesnika sa pocetnom ventralnom hernijom, koji je pre toga herniotomisan”. (8). Dr Milivoje Kostic (Sarajevo) je podneo saopštenje “O lumbalnoj anesteziji”. (9). Dr N.H. Nikolic (Beograd): “Fibromyoma uteri subserosum permagnum l. sin. Laparomyotomia”. (10). Dr Jovan Lilic (Kragujevac) je prikazao nekoliko hirurških preparata (carcinoma cruris, gangrena pedis, kystadenoma ovarii multiloc. mycomat-a i corpus alienum linguae).

Na drugoj sednici 22. novembra po podne o stomacnoj groznici referisali su dr. E Mihel, dr D. Nikolajevic i dr V. Subotic.

Treca sednica održana je narednog dana (23.XII 1907. god. Na njoj su podneti sledeci referati: (1). Dr N. Krstic (Beograd): “Prikaz radiograma” (ukupno 10) medu kojima luksacija, preloma, stranih tela, bubrežnih kamenova, stenoza jednjaka i normalnog stomaka”, (2). Dr Ljub. Vulovic (Beograd): “Strano telo u recessus – pyriformis-u. Ekstrakcija kroz usta”, i (3) Dr. Ž Mihajlovic (Kruševac) je referisao o “cetiri slucaja iz svoje prakse, u kojima su strana tela zasela u jednjaku, grkljanu i cmaru”.

Cetvrta (administrativna) sednica održana je 23.XII 1907. po podne na kojoj je formulisan “predlog za odredivanje nagrada za hirurško operativno lecenje, koji da se podnese Ministarstvu unutrašnjih dela po dobivenom pozivu” i izabran je odbor, “da po tom referatu podnese predlog ministarstvu”. Rešeno je da iduci sastanak opet bude u Beogradu, po mogucstvu u isto vreme kao i godišnja skupština Srpskog lekarskog društva a za glavnu temu izabran je “Peritonitis”. Odluceno je da “referente pozove odbor u koji su izabrani: gg. V. Subotic, R. Sodermajer, P. Nikolic i N. Krstic”.

Dr Vojislav Subotic je imao u planu da se ovakvi sastanci srpskih hirurga održavaju svake godine, ali do toga 1908. godine nije došlo jer su, kako kaže “politicke prilike lanjske jeseni (misli se na jesen 1908. god, – primedba C.R.) osujetile održavanje II sastanka”.

Dr Vojislav Subotic je verovao da se strucni rad srpskih lekara “koji se bave operativnom medicinom i pogranicnim strukama” mora poboljšati pa je 22. X 1909. uputio poziv beogradskim lekarima radi “dogovora o programu zajednickog naucnog rada u zimskoj sezoni. On dalje kaže:

“Mislim da nije potrebno da Vam govorim o potrebi i koristi ovakvog delanja u nas i za nas, samo cete mi dozvoliti, da Vam kažem da mi, i ako slabi i nejaki, cini mi se imademo ipak i više i boljih snaga, no što se to obicno u nas misli, ali da te snage nisu dovoljno prikupljene i organizovane.
I ako ja držim, da o pravom napretku medicinskih nauka u Srbiji ne može biti ni reci sve donde, dok ne budemo imali svoj stožer, svoj srpski medicinski fakultet, ipak mislim, da bi se dalo po nešto korisnoga uciniti i dok do toga fakulteta ne budemo došli. Ako u nas bude živoga interesovanja za našu nauku, ako se budemo umeli skupiti i zajednicki prionuti, da jedan drugoga pomognemo i poucimo, onda nece biti teško taj rad tako organizirati, da od toga bude koristi za svakoga od nas.
Mi, bez fakulteta na žalost, ne možemo doci do takve podele rada, da bi se mogli baviti medicinskim naukama u smislu cisto naucnom, istraživackom, u iole vecoj meri; ali ako nam je taj visoki nivo za sada još samo teško ili nikako pristupacan, mi možemo obdelavati nauku u toliko, da postane svakom pojedincu u širim granicama pristupacnija. Mi možemo zajednickim radom rasvetliti pojedina pitanja s obzirom na naše geografske, etnografske i ostale prilike. Ali nisam rad da Vas zamaravam ovakvim razmatranjima, ta te su stvari Vama isto tako dobro poznate kao i meni. No mi svi znamo, da je postalo za nas, u našim prilikama, veoma teško pratiti razvitak pojedinih struka medicine u ogromnoj literaturi, u kojoj ceo svet danas iznosi tolike radove i podvige. Što je još pre, recimo, 30 godina bila jedna jaka grana, to se je sada razgranalo u citav bokor takode vec jakih ogranaka. Medicinske discipline su se tako jako razvile, da pojedincu apsolutno nije više mogucno pregledati ih sve, a ipak niko ne može sporiti, da one cine jednu celinu, da su jedne s drugima nerazdvojno vezane i da jedna na drugu organski uticu. Od tuda dolazi, da je za svakog predstavnika makar koje medicinske struke neophodno potrebno, da se informiše i o stanju ostalih medicinskih disc.plina. Cesto je to toliko potrebno, da bez poznavanja pogranicnih struka ne može u opšte biti uspešnog rada.
Koji od nas nije bio u prilici da oseti kako bi mu dobro došao savet kog anatoma, fizijologa, interniste, neurologa, itd.? Koji od nas nije proveo satove tražeci mucno po knjigama drugih medicinskih disciplina obaveštenja, koja bi mu iskusan zastupnik tih nauka i brže i bolje mogao dati? A koji od nas nije došao do iskustva, da je po nekad ovo ili ono i previdio samo stoga, što tada, kada je problem pred njim bio, nije ni slutio na šta treba svoju pažnju da obrati, jer se je ticalo stvari iz druge discipline.
Ta u modernoj medicini se neprestano toliko novina iznosi, da je pojedincu nemoguce znati i samo njihova imena, a kamo li poznavati i njihovu suštinu. Sasvim je dakle prirodno, da se svuda medicinski radnici skupljaju u raznovrsna društva, u kojima se obdelavaju pojedine disc.pline i da se sastaju zastupnici raznih disc.plina radi obrade zadaca koje interesiraju tzv. pogranicna polja.
Ja sam pre više godina u Srpskom Lekarskom Društvu izneo predlog, koji se je odnosio na ovako organizovan rad. Moj predlog nije usvojen, a i docnije nije u tom pravcu ništa znacajnijeg ucinjeno.
Pre dve godine ja sam, potpomognut kolegama jednomišljenicima, organizirao I sastanak srpskih hirurga, koji je bez sumnje doneo izvesne koristi. Politicke prilike lanjske jeseni osujetile su održavanje II sastanka, ali meni je bilo jasno, da mi imademo mogucnosti da poradimo korisno, iduci ovim putem. Cini mi se, da smo mi, koji smo ovde u Beogradu, narocito pozvani, da na tom radu prednjacimo i da dokažemo da u nas ima i volje i snage za rad na medicinskom polju, te da smo u stanju taj rad tako organizirati, da od njega bude i stvarne koristi za svakoga od nas; da mi, ne precenjujuci svoje skromno znanje i umenje, osecamo potrebu da se usavršimo težeci za tim, da naše nauke u Srbiji podignemo, što bliže, onom stupnju savršenstva, na kom se one nalaze u vecim, kulturnijim, pa time i naprednijim narodima.
Polazeci od ove osnove, ja mislim da bi mi, beogradski lekari, koji se bavimo operativnom medicinom i pogranicnim strukama trebalo da obrazujemo jedno slobodno udruženje, koje bi se imalo sastajati od vremena na vreme, bilo u raznim bolnicama, bilo na drugim mestima. Na tim sastancima bi se držale strucne demonstracije, pri kojima bi se imalo ulaziti dublje u studiju bolesti, koja je povod demonstraciji, kultivišuci pri tom narocito i stvarnu diskusiju. Na tim sastancima imale bi se obradivati i teme, koje bi se u napred za celu sezonu odredile, a koje bi se, narocito s obzirom na našu malobrojnost, ticale i takvih predmeta, koji zasecaju u više disc.plina. Na ove sastanke, narocito kad bi se tretirala pitanja opštijeg interesa n.pr. iz hitne hirurgije (Chirurgie d’urgence) mogli bi pozvati i veci broj beogradskih lekara.Razume se, da bi pristup svakom lekaru uvek slobodan bio.
Za izradu tema treba izabrati odmah i referente. Docnije moglo bi se može biti pristupiti i obrazovanju narocite sekcije u okviru Srpskog Lekarskog Društva, ali za sada, cini mi se, nije tome jošte vreme”.

U diskusiji koja je sledovala g. Sondermajer naglašava da “obrazovanje ove efemerne zajednice nema cilj da proizvede kakav rascep u Srpskom Lekarskom Društvu. Ovo naše udruženje imace svoj delokrug pored a ne protiv Lekarskog Društva”.

Prvi Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu

Tokom 1908. i 1909. godine, pod rukovodstvom dr Vojislava Subotica, održano je nekoliko sastanaka lekara koji su se bavili operativnom medicinom, s idejom da se organizuje novi sastanak srpskih hirurga. Istorija je htela da se ta ideja izrodi u nešto vece. Naime, napredak kraljevina Srbije i Bugarske i nacionalno budenje kod slovenskih naroda u sastavu Austrougarske monarhije ucinili su da su Bugarska a narocito Srbija u svesti ostalih slovenskih naroda bile matica u koju su s nadom i cežnjama gledali svi jugoslovenski narodi pa i lekari. Tako je 1910. godine u Sofiji održan južnoslovenski lekarski sastanak na kome, kako kaže dr Vojislav Subotic “dogovorili smo se nas nekoliko jugoslovenskih hirurga, da pokušamo prirediti sastanak u Beogradu. Docnije smo tu misao malo preuredili i pozvali Vas na I Jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu”. Za glavnu temu sastanka odreden je “Ileus”.

Sastanak je održan u Beogradu 5-7. septembra 1911. godine. Koliki je znacaj ovom sastanku pridavala vlada Kraljevine Srbije vidi se po tome što su otvaranju prisustvovali: predsednik kraljevske vlade, ministar unutrašnjih dela, ministar prosvete, predsednik opštine grada Beograda i nacelnici gradanskog i vojnog saniteta. Kako se onda gledalo na Jugoslovenstvo i pripadništvo njemu vidi se iz kojih se nacionalnih komiteta odnosno odbora sastojao “organizacioni odbor” ovog sastanka. U Bugarskom nacionalnom komitetu bilo je 13, hrvatskom narodnom odboru 5, slovenskom 4 i u srpskom narodnom odboru 3 clana (V. Subotic, C. Djurdevic i SJ Alkalaj). Sastanku je prisustvovalo 132 ucesnika. Predsednik sastanka je bio V. Subotic, glavni sekretar S.J. Alkalaj, bilo je 16 pocasnih predsednika i 6 pocasnih sekretara.

Održano je 5 sednica i izneto ukupno 67 referata. O kvalitetu sastanka govori i to što je bilo 80 diskusija. Autor ovih redova bi narocito izdvojio saopštenja “Iskustva o ileusu” Vojislava Subotica, “Pankreas anulare” T.M. Leka i “Transduodenalna ekstirpacija karcinoma Papillae Vateri” E. Šlajmera, “Kratak referat o švu krvnih sudova i licna posmatranja” Milivoja Kostica, ali i niz drugih veoma dobro obradenih tema kojima bi se i danas teško šta moglo prigovoriti.

Materijal sa sastanka štampan je u celini, kao i materijal sa prvog sastanka srpskih hirurga o državnom trošku. Preporucujem citaocima ovog teksta da procitaju šta su pisale tadašnje proslovenske novine u Austrougarskoj i uzbudljiva pisma ucesnika ovih triju sastanaka koji su iz Hrvatske, Slovenije i Ceške dolazili u Srbiju, i kako su gledali na Srbiju kao Pijemont okupljanja Južnih Slovena.

Narednih godina rad SLD-a je bio jako ometen Balkanskim ratovima. Srpski hirurzi su dobili priliku da svoja znanja primene u tim ratovima. Najteže posledica po rad SLD-a imao je Prvi svetski rat tako da Srpski Arhiv nije ni izlazio od 1914 – 1918. godine.

Dalje incijative za formiranje strucnih sekcija SLD-a i “Hirurškog Društva”
Jugoslovenski sastanci za operativnu medicinu i kongresi jugoslovenskog hirurškog društva. Osnivanje Hirurške sekcije SLD-a

Petnaestog septembra 1919. god. Jugoslovensko lekarsko društvo izdalo je Pravilnik za strucne sekcije u kome se kaže: “1. U Jugoslovenskom lekarskom društvu mogu se organizovati sekcije za sve grane medicine. 2. Svrha sekcije jeste unapredenje i gajenje odnosne grane medicine znanstvenim saopštenjima i raspravama u sastancima i medusobno upoznavanje i poticaj za rad. 3. Svaka sekcija bira sebi: predsednika, tajnika i eventualno blagajnika, koji se brinu za “organizaciju sekcije”. Slede dalje neka uobicajena pravila. Pravilnik su potpisali predsednik SLD-a dr M. Jovanovic Batut i sekretar dr Sveta Stefanovic. I zaista osnovano je Jugoslovensko hirurško udruženje ciji je prvi predsednik bio prof. dr Mihailo Petrovic, brigadni deneral. Hirurška sekcija SLD-a nije osnovana.

Dr Vojislav Subotic je imenovan za redovnog profesora hirurgije na Medicinskom fakultetu u Beogradu 1919. godine. Iako teško bolestan on je predano radio na ustrojstvu Medicinskog fakulteta. Taj posao je išao teško, a primedbe sa mnogo strana su bile velike. Nekoliko godina i samo opstajanje fakulteta je bilo u pitanju. Srpsko lekarsko društvo je kritikovalo sve pogreške koje su ucinjene ali se snažno zauzelo da fakultet opstane. Na kraju Vlada nije imala hrabrosti da fakultet ukine.Iako u velikom poslu profesor Subotic nije zaboravio Srpsko lekarsko društvo. Imao je cvrstu nameru da u najkracem roku osnuje hirurško društvo, ono što je kasnije nazvano “hirurškom sekcijom”. Dana 10. X 1919. god. dr Vojislav Subotic na celu grupe od 18-torice redovnih clanova SLD predsedniku SLD upucuje pismo sledece sadržine:

“Cast nam je umoliti vas g. Predsednice, da biste izvoleli na XVI glavnom godišnjem sastanku SLD (taj skup je održan 22. XI 1919.) prilikom tacke 4 dnevnoga reda saopštiti sledeci naš predlog:
Da bi se u okviru SLD moglo pristupiti diferenciranju strucnih radova i udubljenju radova i diskusija predlaženo, da se u pravila SLD unese mogucnost obrazovanja strucnih sekcija, posredstvom predsedništva SLD a na predlog bar 10 clanova.
Sekcije ce imati svoju organizaciju, držace sednice po svojoj potrebi i zapisnike istih predavace predsedništvu SLD na štampanju u Srpskom Arhivu.
Svaki clan SLD moci ce ucestvovati u svim sednicama svake sekcije.
Pojedine sekcije mogu držati i zajednicke sednice. Bilo bi korisno kada bi pojedine istovrsne ili srodne sekcije raznih lekarskih udruženja u Kraljevstu Srba, Hrvata i Slovenaca stupile u što tešnju vezu, obradujuci odabrane strucne teme po sporazumnom programu.”

Molbu je potpisalo 18 redovnih clanova SLD: V. Subotic, dr S.J. Alkalaj, dr Dem. Nikolajevic, dr Jov. Danic, dr Milovanovic, dr Mihailovic, dr Lazar Gencic, dr Ced. Djurdevic, dr Aleks. Markovic, dr Roman Sondermajer, dr M. Milovanovic, dr P. Djukic, dr Materni, dr Nikola Krstic, dr L. Koen, dr Lj. Zdravkovic, dr Lj. Stojanovic, dr Ced. Mihailovic, dr Dj. Nešic, dr S. Maocanin, dr Voj. M. Subotic, dr Stojimirovic, dr J. M. Žujovic, dr Luka Ristic.

Na glavnom godišnjem skupu usvojena je predložena izmena i dopuna Pravila SLD-a.

Krajem novembra 1923. godine nekoliko dana pred smrt profesor Subotic je svom najstarijem djaku prof. Mihailu Petrovicu rekao: “Vidite, amice, jesu li svi naši hirurzi upisani! Cim se pridignem treba da se sastanemo i jedan put da ustanovimo naše hirurško društvo. Ono je potrebno jer mnogo ima što se ne može reci na opštoj sednici”. Posle duge i teške bolesti, on je umro 5. XII 1923. godine ne uspevši da procita svoje prvo, uvodno predavanje studentima. To predavanje je procitao njegov zamenik, vanredni profesor dr Milivoje Kostic koji ce ga zameniti i na mestu direktora Hirurške klinike Opšte državne bolnice u Beogradu.

Nakon ujedinjenja poceli su se održavati dalji sastanci hirurga Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i to:

II jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Zagreb, 5–7. Septembar 1921. (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca),
III jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Beograd, 19-21. Septembar 1927. (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca),
IV jugoslovenski sastanak za operativnu medicinu, Split, 5–8. oktobar 1930. (Kraljevina Jugoslavija),
V kongres jugoslovenskog hirurškog društva, Beograd, 28. april – 1. maj 1934. (Kraljevina Jugoslavija),
VI kongres jugoslovenskog hirurškog društva, Ljubljana, 3 – 5. Septembar 1937. (Kraljevina Jugoslavija).

Rad hirurga Srbije odvijao se dalje na dva koloseka: na jugoslovenskom gde su ucestvovali na “jugoslovenskim sastancima za operativnu medicinu” do 1930. godine odnosno na “kongresima jugoslovenskog hirurškog društva” 1934. godine u Beogradu i 1937. u Ljubljani. Drugi kolosek je rad kroz SLD u kome hirurzi nisu formirali svoju sekciju. Nije nam poznato ko je za to “kriv” ali po logici stvari verovatno je da se prof dr Milivoje Kostic nije dovoljno ili se uopšte nije zalagao za formiranje Sekcije, što se od njega, kao vodeceg srpskog hirurga moralo ocekivati. Na to ukazuje i cinjenica da se on u izveštaju za 1950. godinu kad je Sekcija osnovana uopšte ne pominje. U izveštaju za 1951. godinu na jednom mestu se kaže da je prof. dr Milivoje Kostic “prošle godine izabran za predsednika Udruženja hirurških sekcija Jugoslavije”. Medutim, nema dokumentacije da li je to udruženje ikada pocelo funkcionisati niti da je organizovalo bilo kakve sastanke koji bi u izveštajima morali biti registrovani.

Zatim dolazi Drugi svetski rat. Nakon oslobodjenja obnavlja se rad SLD-a, ali iz nekih razloga ne dolazi do formiranja hirurške sekcije SLD-a sve do 1950. godine. Osnivacka skupština je održana tek 22. marta 1950. godine u Beogradu i pored toga, kako se u zapisniku kaže: “što se osecala potreba još ranije”. Nema dokumentacije niti secanja živih hirurga ko je i kad pokrenuo inicijativu za formiranje sekcije. Nema podataka ni ko je od poznatih hirurga bio prisutan kao i koliko je hirurga prisustvovalo osnivackoj skupštini. Danas postoji samo izveštaj o radu sekcije koji je za 1950. godinu od strane uprave na celu da profesorom Jovcicem upucen Srpskom lekarskom društvu.

Kongresi hirurga Jugoslavije su se nastavili održavati po dole navedenom redu sve do razbijanja SFRJ:
VII kongres hirurga Jugoslavije, Beograd, 02.–06. septembar 1951. (Federativna Narodna Republika Jugoslavija),
VIII kongres hirurga Jugoslavije, Beograd, 27.–30. oktobar 1955. (FNRJ),
IX kongres hirurga Jugoslavije, Ljubljana, 01.–03.oktobar 1958. (Socijalisticka Federativna Republika Jugoslavija),
X kongres hirurga Jugoslavije, Zagreb, 10–13. oktobar 1962. (SFRJ),
XI kongres hirurga Jugoslavije, Sarajevo, 25.–28. oktobar 1967. (SFRJ),
XII kongres hirurga Jugoslavije, Skoplje 1971., (SFRJ)
XIII kongres hirurga Jugoslavije, Budva, 25.–28. septembar 1974. (SFRJ),
XIV kongres hirurga Jugoslavije, Beograd, 21.–24. septembar 1977. (SFRJ),
XV kongres hirurga Jugoslavije, Ljubljana, 22.–26. septembar 1980. (SFRJ),
XVI kongres hirurga Jugoslavije, Zagreb, 23.–26. april 1984. (SFRJ),
XVII kongres hirurga Jugoslavije, Sarajevo, 26.–29. oktobar 1988. (SFRJ).

Kongresi su se dalje nastavili kao kongresi hirurga SRJ:
XVIII kongres hirurga Jugoslavije, Beograd, 8.–11. juni 1994. (Savezna Republika Jugoslavija),
XIX kongres hirurga Jugoslavije, Bar, 9.–13. juni 1996.,
XX kongres hirurga Jugoslavije, Zlatibor, 17.–21. maj 1998.,
XXI kongres hirurga SR Jugoslavije, Beograd, 25–28. oktobar 2000.